Zašto novinari izbegavaju treninge?

October 2, 2008 

Da je novinarstvo u Srbiji na niskim granama već mnogo puta zaključili su i analitičari medija, gledaoci, pa i sami novinari. Na mnogim lokalnim stanicama, ali i televizijama koje imaju nacionalnu pokrivenost, pojavljuju se novinari i voditelji čija pismenost nije na nivou dostojnom profesije, a oni poziraju pred kamerama potpuno nesvesni svoje profesionalne i etičke odgovornosti. Međutim, u Srbiji ima mnogo mogućnosti za besplatno učestvovanje na seminarima, treninzima i drugim formama dodatne edukacije. Ipak, mnogi ni jednu od ovih mogućnosti nisu nikad iskoristili. Predstavnici udruženja i ustanova, koje organizuju razne oblike dodatnog obrazovanja za ljude iz medija, saglasni su, uglavnom, u tome da odgovornost za izbegavanje treninga snose, pre svega, urednici koji ili ne prepoznaju potrebu za dodatnom edukacijom novinara ili je jako dobro shvataju i upravo zbog toga ne šalju ljude da se usavršavaju i tako im, eventualno, postanu konkurencija.

Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i šef dopisništva Bete u Novom Sadu, takođe, smatra da nije problem u mladim novinarima koji žele da rade i da nešto nauče, nego u onima koji bi trebalo da ih nauče da se usavršavaju ceo život.

- U našim medijima postoji problem „uredničke ruke“. Odavno nisam čuo da bilo koji urednik, u bilo kom mediju, izdvoji vreme da sedne i objasni mladom novinaru šta je vest i kako se ona piše, iako bi posao urednika trebalo da podrazumeva ne samo slaganje vesti, nego i rad s neiskusnim članovima redakcije – kaže Gruhonjić.

– Mladi novinari nemaju naviku da rade na sebi, jer im niko nije rekao da treba da rade na sebi. U ovom našem haosu, ljudi koji su neobrazovani, a nemaju posla, dolaze u novinarstvo i čak završavaju kao urednici u tim takozvanim medijima. Kad sam pre 10 godina počeo da radim, ja sam imao dobrog mentora, jer je Beta uvek davala u zadatak urednicima i mentorski posao koji podrazumeva da te „za uši vuku“ dok ne naučiš kako se piše vest. Nažalost, u većini medija to nije slučaj, pa čak ima i toga da urednici zabranjuju novinarima da idu na treninge, jer su im, navodno, potrebni na radnom mestu.

Mitko Jakovlevski, koordinator Anemovog trening centra, ističe da kod nas ne postoji nasleđe u navikama edukacije niti svest o tome da ona uslovljava kvalitetan rad.

– Nažalost, u Srbiji je novinarstvo ponižena i malo plaćena profesija. Zato često na kursevima čujemo „neću ja za te pare koje primam da radim to sve što vi meni kažete da treba da radim“ – objašnjava Jakovlevski.

– Činjenica je i da je Srbija jedna od retkih zemalja u svetu gde svako može da postane novinar i oni koji se zaposle ne osećaju potrebu za dodatnom edukacijom. Što se tiče otpora urednika, mislim da je to zato što su novinari generalno sujetni i teško podnose da oni s kojima rade znaju više nego oni. Ponekad, međutim, nije u pitanju samo lična odluka urednika da svoje novinare ne puste na neki seminar, već se, u zavisnosti od tematike seminara, postavlja i pitanje interesa nekih medija.

Aleksandar Đorđević, savetnik za štampu i informisanje u Delegaciji Evropske komisije u Beogradu kaže da, kad su u pitanju seminari i obuka o Evropskoj uniji, njenoj strukturi i politici, problem nastaje, uglavnom, s manjim lokalnim medijima.

– Kad se pozivaju lokalni mediji, teme obuke moraju na neki način da budu prilagođene, u zavisnosti od toga kakav interes taj novinar ima da učestvuje, odnosno šta je interesantno za njegov lokal – kaže Đorđević.

– Činjenica je da u malim medijima jedan čovek dnevno pokriva više događaja, ali postavlja se pitanje da li je važnije preneti izveštaj s konferencije za štampu lokalnog odbora ove ili one stranke ili novinar može više da doprinese u svom mediju ako na nekom seminaru sazna šta Evropska unija radi u njegovom kraju, pa posle iz toga izvuče i razvije niz lokalnih tema.

Prema iskustvu Saše Lekovića iz Mediacentra Sarajevo, i u Bosni i Hercegovini, većina urednika nije zainteresovana da šalje novinare na dodatnu edukaciju iz nekoliko razloga. Mnoge redakcije su male i siromašne, pa urednici ne žele da se odreknu novinara, čak ni na kratko. Osim toga, neki urednici ni sami nisu dovoljno profesionalno edukovani, pa ne razumeju potrebu stalnog dodatnog obrazovanja. Drugi opet vrlo dobro znaju da je edukacija potrebna za profesionalno usavršavanje, ali žele da budu okruženi novinarima koji znaju manje od njih i nisu im profesionalna konkurencija. Osim toga, primarna, informativna uloga medija u društvu zamenjena je zabavnom funkcijom i neodgovornošću, pa profesionalno usavršavanje ne podrazumeva i profesionalno napredovanje.

Novinari koji su raspoloženi da pričaju na temu dodatne edukacije, uglavnom, jesu oni koji su sami vrlo angažovani i spremni da učestvuju na seminarima i radionicama. Kao razlog što ponekad moraju da propuste priliku i odbiju poziv navode isključivo nedostatak vremena. Oni koji nisu nikad učestvovali u nekom obliku dodatnog obrazovanja ne objašnjavaju mnogo razloge i tvrde, uglavnom, da nisu nikad ni bili negde pozivani.

Mirjana Raković, novinarka TV Šumadija iz Kragujevca, kratko je u tom poslu, ali kaže da je dosad na seminare išla isključivo dok je bila student.

– Imam utisak da smo mi ovde nekako izolovani i do nas kao da ne dopiru sve informacije. Slabo dobijamo pozive. Moguće je da kolege iz većih gradova imaju više kontakta s onima koji organizuju dodatnu edukaciju. Sigurna sam da bi, kad bi nam se ukazala prilika, većina kolega pohađala seminar.

Mirjana Ranković-Luković, novinarka TV Čajetina, kaže da su novinari s te televizije već više puta išli na seminare o različitim temama i da za tako nešto uvek mogu da nađu vremena. Ponekad se dešava da zbog obaveza koje imaju na poslu moraju nešto da propuste, ali to je isključivo, tvrdi ona, zbog toga što su tada zauzeti.

Novinar somborske televizije „Spektar“ Nikola Živanović kaže da ide na seminare i radionice, s vreme na vreme, ali ne baš često. I on navodi problem vremena kao razlog zbog kog su on i njegove kolege prinuđeni da ponekad ne odgovore na poziv. Kaže i da je nezgodno što se seminari obično održavaju vikendom, a to su upravo oni retki dani kad novinari mogu da predahnu.

Novinar televizije „Soko“ iz Soko Banje Dejan Pejović takođe tvrdi da on i njegove kolege idu na treninge. Po njegovim rečima, svi su iz redakcije već bili na nekoj obuci. Redakcija ima sluha za dodatno obrazovanje novinara, ako se baš desi da su oboje koji rade u istom sektoru dobili poziv, onda jedan mora da ostane u redakciji. Samo u tom slučaju ljudi su sprečeni da idu na seminar.

Nadežda Stojanović, novinarka RTV „Caribrod“ iz Dimitrovgrada, kaže da su u njenoj redakciji odavno shvatili da je stalna edukacija neophodna, jer se način rada stalno menja i novinari moraju da se prilagođavaju tim promenama. Kao pozitivan primer dodatne edukacije u kom je učestvovala ova televizija, navodi i nedavnu radnu posetu velikog dela redakcije bugarskoj televiziji BTV. Jedini koji nisu učestvovali bili su oni koji su sprečeni iz porodičnih razloga.

Komentari novinara i iz drugih zemalja regiona su slični. Dame Antov, koji je donedavno radio kao novinar na frankofonoj televiziji „Kanal 4“ u Makedoniji, kaže da je uvek rado išao na seminare, posebno regionalnog karaktera. Jedina prepreka za odlazak na neku dodatnu edukaciju bila je, kako kaže Antov, ponekad, sama urednica koja je bila ljubomorna na mlade novinare koji dobro govore francuski, jer su oni bili ti koje je Ambasada Francuske uvek pozivala na seminare.

Adisa Ajdaslić i Dino Durmić, novinari RTV Tuzlanskog kantona, kažu da je u njihovoj redakciji prepoznato da je neopterećujući oblik edukacije veoma koristan.

– Relativno sam čest učesnik seminara – kaže Adisa. – Tema seminara utiče na to da li ću aplicirati. U mom radnom okruženju, valjda zbog dobrog odnosa s urednicima, dosad su udovoljavali mojim zahtevima, kad je razlog odsustva bio odlazak na seminar. Ali moram da priznam da me niko nije ni baš vukao za rukav. Sama sam pronalazila pozive ili su mi stizali na privatni mejl. Međutim, mnoge kolege očekuju da ih neko zove, plati odsustvo, dnevnice i još da je, po mogućstvu, lokacija seminara egzotična. To ukazuje na neke drugačije želje, ciljeve i očekivanja.

– Ja seminare i treninge ne izbegavam – kaže Dino. – Kad god sam bio u prilici, a nisam imao puno obaveza u redakciji, aplicirao sam za seminare i na većinu sam i pozvan. Urednička politika moje kuće je takva da nikad nisam nailazio na otpor prilikom odlazaka na treninge.

Kao i novinari, i urednici voljni da razgovaraju na ovu temu uglavnom su oni koji rado šalju kolege na usavršavanje. Jedan od njih je i Miroslav Nackov od nedavno glavni i odgovorni urednik RTV „Caribrod“ iz Dimitrovgrada koji je i sam OEBS-ov trener.

– Mislim da je jedan od mojih osnovnih zadataka da forsiram ljude da idu na edukaciju. Osnovni razlog tome jeste rezultat jednog istraživanja Cesida i OEBS-a koje je pokazalo da je među novinarima jako prisutna autocenzura. Primećujem određenu pasivnost. Kod nekog je to iz ličnih razloga, a kod nekog zbog previše samopouzdanja. Imam utisak da bi i ovi drugi rado išli, ako bi se ta fraza „dodatna edukacija“ nekako preformulisala – smatra Nackov.

Iako je novinarka s TV Čajetina navela da su kolege s njihove televizije učestvovale povremeno na treninzima, glavni i odgovorni urednik te medijske kuće Marko Slović smatra da se njima ne pruža dovoljno prilike. On ima utisak da ih neki pozivi zaobilaze i želeo bi da mediji u Čajetini učestvuju mnogo više u raznim vrstama dodatne edukcije.

– Imamo i finansijske mogućnosti i dovoljno ljudi za pokrivanje rasporeda. Osim toga ima ovde više televizija i sigurno bi svi želeli da učestvuju. Očekujemo da nam se organizatori treninga o različitim temama više javljaju.

Svetlana Kojanović, glavni i odgovorni urednik TV Čačak, tvrdi da je ta medijska kuća jedna od najaktivnijih TV stanica kad su u pitanju treninzi u svim oblastima. Zainteresovani su svi – od novinara i kompletnog tehničkog osoblja, pa do zaposlenih u marketingu, producenta, urednika i same glavne urednice.
Šef redakcije na TV Trstenik Danijela Jovanović takođe tvrdi da ta kuća ne spada u one koje sprečavaju novinare da idu na seminare.

– Slali smo ih i na više dana, uglavnom na seminare Anema i B92. Pre sedam godina bila je ovde organizovana i BBC škola televizijskog novinarstva i mogu da kažem da su je pohađali gotovo svi, kako novinari, tako i montažeri i snimatelji. Redakcija ima sluha, a ljudi koji ne učestvuju u nekim oblicima dodatne edukacije jesu oni koji nemaju vremena iz ličnih razloga, najčešće zato što imaju malu decu i ne žele da ih ostavljaju na duže.

- Ovde na treningu, uče nas kako se vozi najnoviji model Ferarija, a onda se vratim u svoju stanicu u kojoj me čeka polovni Fića koji se raspada – jedan od polaznika Irex-ove letnje škole u Kotoru, 2001.

Dva razloga i problem

Dr Dubravka Valić Nedeljković

Naša iskustva ukazuju na to da postoje dva ključna razloga zbog kojih novinari izbegavaju treninge.

Prvi razlog jeste to što urednički kolegijum neće da izdvoji osobe koje će više od jednog dana provesti na nekom treningu, pre svega zato što zapošljavaju malo osoba u elektronskim medijima i nečije odsustvovanje s posla preti da naruši dnevni raspored u redakciji. Takođe, ne bi trebalo zanemariti i činjenicu da određeni broj urednika i vlasnika medija smatra da se na treninzima ništa ne nauči. Na žalost, neki smatraju da je bolje držati novinare pod kontrolom na taj način što im ne treba dati šansu da razmene iskustava sa kolegama, da nauče šire da posmatraju događaje, pojave i osobe iz dnevnopolitičke prakse, čime im uskraćuju dosezanje sigurnosti u odlučivanju i radu koju daju na treninzima stečena profesionalna znanja.

Drugi razlog, leži u samim novinarima. Dok mlađe osobe, koje su već prošle neki trening, vrlo rado odlaze ponovo i uključuju se u razne projekte, osobe koje iz ličnih razloga u mlađim godinama nisu imale mogućnost da odu na neku dodatnu edukaciju, u srednjim godinama imaju neku intimnu zadršku i plaše se, na primer, da će biti najstariji u grupi. Takođe, nedovoljno poznavanje engleskog jezika često je smetnja novinarima da učestvuju na treninzima koje vode stranci. Valja naglasiti i to da su u jednom periodu naše medijsko tržište preplavili raznorazni medijski treninzi više ili manje kompetentnih osoba i organizacija, te su se mnogi novinari poučeni lošim iskustvom odlučili da više ne prihvataju pozive na bilo kakvu edukaciju. Neki od njih to čak smatraju gubljenjem vremena i pristaju da idu na obuku samo ukoliko su za to plaćeni! Znanje ne smatraju dovoljnom nadoknadom za „izgubljeno“ vreme.

Treći problem jesu sami urednici koji neće da idu na edukaciju, zato što smatraju da su oni iznad nivoa treninga koji se trenutno nude. Opravdanja nalaze najčešće u prezauzetosti dnevnim operativnim poslom. Nasuprot rečenom, ukoliko trening vode stranci, pre svih BBC-jevi treneri, tada je već stvar prestiža da se na njemu i oni pojave.

Naravno da nemam ništa protiv stranih trenera, na kraju i sama sam učila od mnogih. Međutim ne bi trebalo zanemariti činjenicu da je novinarstvo uslovljeno pre svega jezičkim i kulturnim kontekstom, te shodno tome domaći medijski treneri su nezamenljivi, ukoliko su dobro obučeni za taj posao i imaju međunarodne sertifikate.

Bojana Janjušević

(preuzeto iz časopisa Link)

Komentari

Jedan komentar za “Zašto novinari izbegavaju treninge?”

  1. Obrazovanje novinara, karika koja nedostaje - August 1st, 2011 21:20

    [...] Zašto novinari izbegavaju treninge [...]

Ostavite komentar...
a ako želite da vam se sličica pojavljuje pored komentara, registrujte se na gravatar sajtu!