• 16 mrtvih i nestalih: Česi umiru plivajući [Slobodna Dalmacija]
• Pljačka banke, pošte ili nečega. Uhitili krivca, tip albanac. Naslov na prvoj
strani: “Dej pare, ce te ubijem” [neki riječki, srećom propali "Dnevnik"]
• “Slobodna Dalmacija”, pred kvalifikacijsku rukometnu utakmicu protiv
Bjelorusa, čiji se najbolji strijelac zvao Kurčev: “Da nam ne prisjedne igra K*rčeva”
• Žena ubila muža palačinkom ["Večernji list" - crna kronika]
• Zašto, pobogu, Carla nije zadovoljena?” [24 sata]
• Ostao bez noge u kafiću “Foot Loose” [Jutarnji]
• Izrešetana lijepa kuća
• Svaka pojedena porcija prženih krumpirića u mladosti povećava mogućnost dobivanja raka dojke za 25%
• Častio rakijom, ubio sjekirom [Arena]
• Naslov: “Uragan Katrina poharao Louisianu”
nadnaslov: KATRINA AND THE WAVES [Iskon]
• “Zagrebačka banka” zadovoljna brojem pljački poslovnica

• Na svadbi sanitarnih inspektora 540 oboljelih od salmonele [Večernji]
• Bijeli Božić: Rajko Dujmic uhićen zbog kokaina [Jutarnji list]
• Prije par godina, susjeda šizofreničnog mladića koji je sjekirom ubio majku veli: “Ma uvijek je bio problematičan. Da znate kako je samo znao nasekirati majku.” [Arena]
• Bilo je pred neko vrijeme u “Slobodnoj”, nešto kao “U provaliji pronađen kostur N. N. (30). Utvrđeno je da je nesretnik prije dvanaest godina poginuo u dobi od 18 godina… A novinar uredno dodao godine….
• Dječaku ukrali bicikl sa 18 brzina [Jutarnji]
• Propucao se kuburom loveći vepra [Jutarnji]
• Nestaju krave sa zagorskih brega [VL]
• Spriječila dvije pljačke: Hrabra Ančica šamara pljačkaše
• Berlusconi: Glasajte za me, komunisti kuhaju djecu ["Jutarnji" – svijet]
• Kriminalci pretukli policajca i ugrizli za uho predsjednike Uprave Bilokalnika. ["Jutarnji" – crna kronika]
• Djevojka umrla prirodnom smrću dok je Doris pjevala Mariju Magdalenu
• Primorac proglasio Rijeku nacionalnim Centrom za uzgoj transgeničnih miševa
• Objesio se muskarac s brkovima
• Gay pingvin Silo ostavio Roya zbog ženke Scrapy.
• Za izvornu bakarsku vodicu moraju naci novo ime, a to ce najvjerojatnije biti Stara bakarska vodica. [Vjesnik]
• Ubo zenu, a zali za ovcama. [Jutarnji]
• Doplutalo 12 Arapa [teletekst "RTL"]
• U šumi XY pored Čakovca samoubojstvo vješanjem izvršio je N.N. (43). Policijski uviđaj utvrdit će je li smrt nastupila prije ili poslije vješanja
Diplomirani kriminalac macolom ubio znanca[Novi list]
• Ismet neće masturbirati u Hrvatskoj bar dvije godine
• Lajka je bila prvo živo biće u svemiru
• Papa: Sad mi je za [RTL teletekst]
• Pijan pao u rupetinu [Večernji list]
• Nakon sto je Jelena Kostanić u tri seta pobijedila tenisačicu Yuan Meng, nadnaslov na Iskonu: “Teško s Mengom”
• Pozvao ga na ćevape i silovao u šumi [Jutarnji]
• Australac preživio pet smrtonosnih zmijskih ugriza
• Osnovnoškolci ubili boga u vjeroučiteljici [Slobodna Dalmacija]
• Adio, pameti [nadnaslov u "Slobodnoj Dalmaciji" o članku kako Splićani idu psihijatrima]
• “Slobodna Dalmacija”: 0:8, nos vam posr*n
• “Erotika”, krajem osamdesetih: Što ćemo s čovjekom istospolnog nagnuća?
• “Jutarnji” o tečaju engleskog za ministre (posebno Čobankovića): Miš – Mouse, Kuća – House
• “Jutarnji”: Zatukao ženu sjekirom, skočio u bunar pa se objesio
• “Jutarnji”: Ubila muža kuhinjskom krpom
• “Glas Istre”: Ubijena žena pucala na vojnike
• • “Jutarnji”: Obilježen dan borbe protiv anitfašizma
• “Jutarnji”: Terapija jahanjem invalidne djece
• “Jutarnji”: Objesio se o netom propupalu trešnju
• “Jutarnji”: U požaru izgorio prasac Vicko, krava Jagoda i čovjek Ivan
• “Novi list”: Zvjezdani ratovi III”: Osveta Shita
• “Jutarnji”: Nožem je izboden Gregori Pek (20) iz Slatine
• “Jutarnji”: Krava propala kroz krov na glavu Turčinu koji je igrao domino
• “Večernji”: Zimbabveanska policija moli pogreškom puštene zatvorenike da se vrate u zatvor
• “Jutarnji”: Oca i sina ubila mina
• “Dnevnik”: Umirovljenici odmaraju na klupama, a groblja zjape prazna (nije toliko morbidno kako zvuči na prvo čitanje – članak je bio o blagdanu Svih svetih i slaboj posjećenosti groblja u nekom manjem gradu jer je bio lijep dan i ljudi ga shvatili kao praznik za odmor)
• “Monitor.hr”: Ruski plan: Čovjek na Mjesecu do 2015.
• “Večernji” (o tome kako šefovi maltretiraju namještenike): U Hrvatskoj vrag nosi bradu
• “Jutarnji”: Mačka s pet nogu živjet će sasvim normalno kad joj uklone dvije viška
• “Jutarnji”: (naslov): Žohar u saborskom restoranu (nadnaslov: gamad na ručku)
• “24 sata”: Provalio u dječji vrtić i zlatnu ribicu nabio na čačkalicu

Preuzeto sa www.sk.rs

Jedan američki dobar poznavalac ove materije, ombudsman u redakciji «Vašington posta», dakle osoba zadužena da procenjuje da li su u tekstovima koje objavljuje taj list u dovoljnoj meri poštovane proklamovane vrednosti i pravila profesionalnog postupanja, kaže da etiku kao pojam novinari obično doživljavaju kao kakvu mrgodnu nadžag-babu koja sve vreme trčkara unaokolo i govori: “Nemoj ovo, ne smeš ono…”

Drugi, poznati teoretičar medija i predavač etike novinarstva na prestižnom američkom univerzitetu, veruje da su dobro znane rezerve i sumnjičavost većine novinara prema tom pojmu i toj disciplini, verovatno, uzrokovane njihovom slutnjom da se pod tim pojmom krije skup normi koje propisuje neko ko nema blage veze sa novinarstvom, a želi novinarima da soli pamet… Sledeći, ništa manje značajan razlog potiče verovatno iz načina na koji se novinari školuju. Tačnije, iz činjenice da se u većini savremenih novinarskih škola etika novinarstva predaje kao zaseban i — dozlaboga dosadan — predmet, umesto da im se počev od same azbuke zanata predočava kako da uvek postupaju etično.

Novinarstvo koje nije etično teško da uopše zavređuje da nosi to ime. To može biti neka druga profesija ili zanat, neka druga možda korisna i profitabilna delatnost, nekome možda izazovna ili zanimljiva, ali to svakako nije pravo profesionalno novinarstvo. Jer, pravo profesionalno novinarstvo se od tih drugih i drugačijih delatnosti, koje se katkada švercuju pod imenom novinarstva, izdvaja pre svega po etičkim, ali i upotrebnim vrednostima na kojima je sazdan osnovni novinarski proizvod. I, najlakše se testira traženjem odgovora na pitanje — kome, ili čemu, služi to što je objavljeno? Ako služi isključivo čitaocima, slušaocima i gledaocima, zadovoljenju njihovih interasa, i olakšava ostvarivanje njihovih ljudskih i ostalih prava, onda je svakako reč o novinarstvu. Međutim, ako je to što je objavljeno sročeno ili sačinjeno s namerom da obraduje i zadovolji nekog drugog, ako to treba prvenstveno da posluži nekim drugim i drugačijim posebnim ciljevima i interesima, političkim, komercijalnim i sličnim, onda je to već nešto sasvim drugo.

Naravno, svaki će pravi i dobar novinar reći da u medijima koji pretenduju da budu etični nije baš sve dopušteno i slobodno. Baš kao što ni u životu nije sve uvek dopušteno i slobodno, nije sve moguće, i nije sve dobro… Novinari su, međutim, uvereni da niko, a naročito niko izvan njihove profesije, nije u stanju da unapred i tačno odredi gde su granice slobodnog i dopuštenog. Da kaže šta je u savremenim medijima časno, a šta nije. Šta je moralno, a šta ne. Gde su granice slobode njihovog postupanja, a gde granice slobode i prava drugih ljudi koje će oni u svakom slučaju respektovati.

Novinari u našem podneblju imaju — čini se — i razlog više da budu sumnjučavi kada je reč o etici u medijima i novinarstvu. Čak i kada se precizira da se pod etikom podrazumeva skup normi, načela ili pravila zanata koje propisuju sami novinari i njihove organizacije. Taj pojam će ih, po svemu sudeći, najpre asocirati na svojevrsno licemerje. Ili, na poziv na samocenzuru: da se sami angažuju u propisivanju i ograničavaju polja slobodnog delovanja, da sami definišu kriterijume svoje profesije i profesionalizma u novinarstvu, i da potom javno žigošu one svoje kolege koji bi se drznuli da prekrše ta pravila i prekorače utvrđene granice.

Problem je u tome što u skoro dva i po veka dugoj istoriji srpskog novinarstva gotovo da i nije bilo perioda u kojima bi sami novinari i drugi medijski profesionalci imali punu slobodu da samostalno odlučuju o svojoj profesiji i svojim postupcima, da samostalno određuju pravila i sistem vrednosti kojim će se rukovoditi, i samostalno procenjuju da li su ta pravila i te vrednosti u njihovom radu i ponašanju u dovoljnoj meri poštovane.

U ovoj zemlji ponašanja medija i pravila postupanja profesionalaca u medijima uvek je propisivao i nametao neko drugi: vlast, država, vladajuće političke stranke ili njima bliski medijski i ostali tajkuni… A, od novinara se očekivalo samo da budu maksimalno prilježni: da nametnuta pravila striktno poštuju. Oni veštiji, koji su umeli da služe sa osmehom na licu i posedovali specifičan talenat da — poput najboljih prostitutki — moćnicima ispunjavaju sve želje, mogli su mahom da računaju i na njihovu milost. Katakada i na bogatu nagradu… Sve drugo bilo je manje važno: obrazovanje, znanje, ili talenat. Trud i rad. Činjenice pogotovu.

A oni drugi, koji bi se odvažili i pokušali da istinski služe svojim čitaocima, slušaocima ili gledaocima, da ih snabdevaju korisnim i vrednim informacijama i hrabre ih da neguju i razvijaju duh slobodnog kritičkog mišljenja, morali su uvek da računaju sa nevoljama. Oni bi, pre ili kasnije, obično udarali glavom u zid: sudarali bi se sa svakojakim administrativnim preprekama, zabranama, sudskim progonima. Ako ni to ne bi urodilo plodom, sledile bi bejzbol palice. Ili kidnapovanje i tortura. Najlon kesa na glavu. Mračna samica u zatvoru po kojoj šetaju pacovi. I, na kraju, «sačekuša» u nekom haustoru i metak u potiljak…

Pravila nametnuta ovdašnjim novinarima i medijima znala su da budu i pisana i nepisana. Ona pisana bivala su ponekad, barem naizgled, vešto i lepo sročena. Nevolja je, međutim, što ni takva pravila obično nisu važila u svakodnevnom životu, ili bar ne za sve podjednako. Što su se češće primenjivala ona druga, nepisana, koja su uvek mogla da se menjaju i prilagođavaju prema željama i potrebama onih koji su ih diktirali.

Kao što je među samim novinarima u takvom društvenom okolišu uvek uspešno cvetalo podaništvo i obilato stimulisana intelektualna prostitucija svake vrste, tako je i među ovdašnjim tobožnjim medijskim ekspertima, autorima nekih domaćih medijskih zakona i drugih propisa, uvek bilo onih koji su spremni da svoje stručne usluge stave na raspolaganje vladajućim garniturama namernim da disciplinuju nepoćudne novinare i da na taj način konačno zavedu red u medijima.

I suština tog angažmana uvek se najbolje ogledala u vrednosnom sistemu koji je tako sročenim propisima trebalo štititi. Tom vrstom pravila (medijskih zakona i drugih propisa) obično je najpre štićen monopol vlasti, države i raznih centara moći na sve informacije od javnog interesa. Monopol koji je po pravilu bio nelegalan i protivan čak i formalno proklamovanim ustavnim normama. Bezočno je, dakle, štićen interes uzurpatora svih informacija koje bi mogle da zanimaju javnost i da joj koriste, a to je obično kamuflirano navodnom potrebom da se “preciziraju” i “regulišu” interesi i prava tzv. izvora informacija.

Sve se to, naravno, ogledalo u brojnim odredbama kojima su propisivane svakojake zabrane i ograničenja, limitirana mogućnost novinara i javnosti da dođu do informacija od javnog interesa, i nametana obaveza medijima da objavljuju ono što neko drugi zatraži ili poželi.

Većina tih do sada viđenih pravila koja su bila nametnuta novinarima i medijima svodila se, zapravo, na pokušaj ozakonjenja prava na manipulaciju informacijama i prava na uzrurpaciju samih medija. Ma koliko to, možda, zvučalo paradoksalno, vidljivo je da i iz nekih novijih domaćih medijskih zakona u Srbiji provejava nastojanje da se elementarno pravo čoveka da bude valjano i stručno informisan ograniči, potisne i zabašuri. I, da se umesto toga maksimalno afirmiše nekakvo novo, izmišljeno i veštački konstruisano pravo, bez ikakvog utemeljenja u relevantnoj međunarodnoj pravnoj regulativi ili uporenom pravu, kao tobože univerzalno i opšte pravo na pisanje ili pojavljivanje u medijima!

Ne postoji, naravno, nikakvo opšte ili ljudsko pravo na pisanje u «Njujork tajmsu», u «Mondu», u «Politici»… Ili na pojavljivanje u programima Bi-Bi-Sija. Baš kao što ne postoji ni neko slično opšte ili ljudsko pravo na koje bi se mogao pozvati svako ko, možda, poželi da održi predavanje studentima na Pravnom fakultetu, ili da obavi nekakvu operaciju u univerzitetskoj klinici… Taj problem se u savremenom demokratskom društvu rešava tako što svako može — pod jednakim i zakonom utvrđenim uslovima — da osnuje sopstveni medij. Da pokrene sopstveni list, ili da konkuriše za licencu za radio ili televizijsku stanicu. Kao što može — pod jednakim i zakonom utvrđenim uslovima — da započne da se bavi nekom drugom delatnošću: da osnuje privatnu školu, da otvori fabriku, farmu… Ali, da bi zaista radio to što je naumio, mora biti u stanju da ispuni sve neophodne uslove i standarde koje takva delatnost podrazumeva. U slučaju medija, naravno, i one koji se tiču prava čoveka da bude valjano informisan i da ga niko ne laže, prava na zaštititu njegove privatnosti, i zaštitu svih drugih osnovnih ljudskih prava koja bi mogla da budu u vezi sa informacijama.

Nasuprot tradicionalnoj medijskoj regulativi, koja počiva na naivnom uverenju da se baš svi problemi u ovoj oblasti mogu rešiti disciplinovanjem nevaljalih novinara, pravi etički kodeksi profesionalnih novinara, koje će uobličiti sami novinari, polaze — u načelu — od zaštite bitno drugačijih vrednosti i interesa. Štiteći pre svega svoje profesionalne interese, novinari su — po prirodi stvari — najviše zainteresovani za afirmisanje i zaštitu osnovnog ljudskog prava svakog čoveka da bude istinito, blagovremeno i valjano informisan o svemu što bi moglo da ga se tiče.

Nevolja je, međutim, što mnogi ovdašnji novinari toga često i nisu svesni. Što uprkos dugoj, bogatoj i burnoj istoriji novinarstva u Srbiji, domaćim novinarskim profesionalcima često nedostaju specifična znanja i iskustvo neophodno za delovanje u stvarno demokratskom ambijentu. Nedostaje im i svest o značaju profesionalnog organizovanja, svest o pravom značenju i značaju osnovnih vrednosti na kojima bi trebalo da se temelji novinarska profesija, svest o pravom smislu etički zasnovanog novinarstva, o neophodnosti utvrđivanja pravih i valjanih etičkih kodeksa, o smislu i dometima principa samoregulative u ovoj oblasti.

Uostalom, u društvu koje je tokom čitave svoje moderne istorije — već dobrih dvesta godina — u nekoj vrsti “tranzicije”, nijedan sistem vrednosti nije bio trajno i čvrsto utemeljen. Nije li, uostalom, vidljivo da ni mnogi ovdašnji dični srspki nacionalisti i vajni pravoslavci, koji su uvek i na svakom mestu voljni da se busaju u junačke grudi i pozivaju na iskonske nacionalne i patriotske vrednosti, nisu danas u stanju da se dosledno pridržavaju čak ni elementarnog etičkog kodeksa sačinjenog u deset božijih zapovesti!

Etički kodeks novinara i ostalih medijskih profesionalaca samo je drugo ime za “pravila igre” koja utvrđuje i koja je spremna da poštuje sama novinarska profesija. A, ta pravila imaju smisla jedino ako su proizašla iz šireg društvenog konteksta koji karakteriše prihvatanje određenog sistema univerzalnih vrednosti. Ova priča se tako vraća na svoj početak: puni i pravi smisao etičnog novinarstva može doći do izražaja samo ako služi ostvarenju temeljnog ljudskog prava i slobode svakog čoveka da poseduje sve informacije od interesa za realizaciju svih ostalih svojih sloboda i prava, za širenje polja slobode i uživanje u slobodi, i da se energično odupire svakoj nezakonitoj uzurpaciji takvih informacija.

Dugim rečima, etično novinarstvo može biti samo potpuno slobodno novinarstvo. A, etičan novinar samo dobar profesionalac, potpuno svestan pravila profesije, i svestan posledica u slučajevima kada se ta pravila zloupotrebljavaju ili krše. U tom pogledu, brojni etički kodeksi nacionalnih i drugih novinarskih organizacija i udruženja, kodeksi pojedinih medija, etičke norme, standardi i preporuke međunarodnih organizacija poput UN, UNESKO, Saveta Evrope i drugih, sakupljeni u ovoj knjizi, predstavljaju svojevrsnu riznicu različitih rešenja i odgovora na pitanje: šta je to slobodan i dobar novinar? Svima im je, očito, zajedničko uverenje da se mediji i novinari prema svojim krajnjim korisnicima — čitaocima, slušaocima i gledaocima — moraju ponašati časno i pošteno. A to znači — profesionalno.

U zavisnosti od kulture, tradicije i svih drugih okolnosti, kriterijumi poželjnog i profesionalnog postupanja novinara ne moraju, naravno, biti uvek i svuda isti. Zato odredbe sadržane u ovakvim kodeksima sadrže uglavnom samo neka opšta načela, i tek tu i tamo poneki slikovit i karakterističan primer. Kako se svet neprestano menja, ponekad dramatično, jasno je — naravno — da nijedan dokument ove vrste ne može da predvidi baš svaku situaciju i svaku mogućnost. Prema tome, ovu vrstu tekstova trebalo bi razumeti i kao poziv na razmišljanje o nekim novim rešenjima za stare i nove probleme sa kojima se novinari u svom radu svakodnevno suočavaju.

Recimo, da li novinari — kao i sav ostali svet — smeju da se bave politikom? Negde je to apsolutno nedopustivo, i neprimereno, negde se tako nešto i ne postavlja kao praoblem… Smeju li oni — pored svog redovnog posla — da se bave i nekim privatnim biznisom? Da nešto kupuju ili prodaju, da nešto reklamiraju? Može li se to sve danas sasvim precizno razgraničiti?

Sme li novinar da popije piće, da igra golf, da se karta sa političarima? Sa biznismenima? Sa onima o kojima piše? Sme li da ima “blizak odnos”, čak “romantičnu vezu” sa izvorom? I, šta će se dogoditi kad se tako nešto dogodi? Šta je to uopšte “blizak odnos”, šta “romanitična veza”? Ko pažljivo pročita ovu knjigu, videće kako se ta vrsta problema rešava u praksi pojedinih zemalja, ili u pojedinih medijima.

Šta je to sukob interesa u medijima i novinarstvu? Šta je korupcija? Šta je laž? Šta je krađa? Sve su to pojmovi koje je teško precizno definisati jednom za svagda i opisati tako da te definicije mogu da važe baš za svaku konkretnu situaciju. Ali, i to su svakako problemi o kojima profesionalni novinari, baš kao i svi drugi koji dolaze u dodir sa novinarima i njihovim poslom, pre svega njihovi čitaoci, slušaoci i gledaoci, treba da razmišljaju. Jer, sve se na kraju svodi samo na jedno jedino pitanje: može li se medijima i novinarima verovati? Od toga, naravno, može da zavisi njihova profesionalna sudbina i sam opstanak njihove profesije.

Ova knjiga zamišljena je kao priručnik za profesionalne novinare, i koristiće se prvenstveno za različite obrazovne programe u beogradskom Centru za profesionalizaciju medija, usredsređene na razvijanje i jačanje profesionalnih standarda u domaćim medijima. Ali, ona može korisno da posluži i budućim novinarima, kao i svima ostalima koji se iz različitih razloga zanimaju za rad novinara i za novinarstvo.

Autori su, naravno, svesni da su se upustili u ambiciozan, nezahvalan i samim tim vrlo rizičan poduhavat: među korice knjige smestili su materiju koje će se i nadalje menjati iz dana u dan. Stoga su, praktično, unapred preuzeli obavezu da odmah po izlasku ove knjige počnu da pripremaju i njeno sledeće, dopunjeno izdanje. Potom, opet, novo. Kao i druga srodna izdanja koja će obuhvatiti etičke kodekse i standarde namenjene ostalim medijskim profesionalcima, onima koji se bave advertajzingom, medijskim menadžmentom i srodnim zanimanjima.
Naravno, autori će biti naročito zahvalni svim čitaocima koji ovu knjigu budu čitali sa olovkom u ruci, da bi nam dostavili sve svoje primedbe, predlozi i sugestije, kako bi se u narednim izdanjima izbegle sve greške i propusti, a domaćoj javnosti na uvid redovno stavljao aktuelan i verodostojan izbor ovakvih materijala.

Stevan Nikšić
(izvor: Centar za profesionalizaciju medija)

U ono ne tako daleko vreme pre onog koje nas je snašlo (a mera mu je, kao što su u svom filmu „Generacija X“ pokazali Emilija Lilić i Momčilo Đurđić, dužina ljudskog života od rođenja pa do mature), kada su svi elektronski mediji pod suncem ovog neba bili deo Jugoslovenske radio televizije, u redakcije se stizalo na razne načine.

Prvo se stizalo po partijskoj liniji, kao što se stiže i danas, s tim što je onda partija bilo komada jedan i što ta nije, bar od početka osamdesetih pa do osme sednice, dovodila na urednička mesta formalno nekvalifikovane, nego samo poslušne, manje ili više pokvarene i vrlo retko glupave. Za razliku od devedesetih u kojima je ognjišno orijentisan provincijski dopisnik postajao vedeta sa tri „t“ ili današnjih dana kada se na koaliciono izvojevanom medijskom feudu za vlastelina u nedostatku vitezova postavljaju štitonoše, a ako je stranka baš mnogo tanka sa kadrovima, može i konjušar.

Drugi način dolaska u medije bio je po pravu nasleđivanja, bilo je prirodno da deca novinara koja to žele bave novinarstvom, kao i deca drugih uglednika koja su volela medije. Zvuči neočekivano, ali mnogi iz ove kategorije više su nego opravdali platu do koje su došli prečicom.

Do posla u medijima dolazilo se i slučajno. Čovek završi fakultet i ne zna šta će sa sobom, izađe konkurs, čovek konkuriše, bude primljen i eto, ostane.

Oni koji su znali da hoće da rade u medijima i nigde više na svetu prvo su postajali honorarci sa namerom da se prvom prilikom zaposle. Neko se zaposlio relativno brzo, neko na posao čekao godinama, neko se opredelio za status samostalnog novinara, umetnika ili saradnika. Vrlo malo honoraraca je odustajalo.

Peti način bio je rezervisan za maloletnike, zvane srednjoškolce, uglavnom nižih razreda srednje škole, koji bi iz čista mira banuli u redakciju, rekli „ja došao“ i očekivali da im se, a na osnovu toga što su se izvoleli pojaviti, da da napišu uvodnik, naredi da urede centralnu informativnu emisiju i kažu kome treba da daju podatke za enciklopediju novinarstva. Koliko potpisnika ovih redova pamćenje služi, klinci su vrlo retko bili šupiguzirani iz redakcija, u svakom slučaju nisu ostali bez šanse kod urednika kao što su Đorđe Fišer, Nikola Karaklajić, Bata Miladinović, Aca Vačić, u redakcijama nekadašnjeg „Dečjeg dnevnika“, školskog programa TV Novi Sad, Radija B92, Politikinog „Zdravo“ zabavnika… Klincima se, naravno, nije davalo da odrade intervju sa generalnim sekretarom OUN, čak ni sa omiljenom rok zvezdom u koju se bilo zaljubljeno, nego su se deca slala na zadatke reda veličine utvrđivanja cene šargarepe na pijaci i, naravno, po kafu i burek, pošto je to bio deo protokola. Deo istog protokola bio i pomno i pažljivo čitanje& gledanje & slušanje onoga što deca daju kao medijski produkt sa sve tiradama o tome šta je novinarstvo i nemilosrdnim škrabanjem, u korpu bacanjem i peglanjem sve dok desetak redi ili pola minuta ne postanu ono što je objavljivo- drugim rečima, učio se zanat i oni koji su izdržali ubrzo su postajali kalfe, posle nekog vremena i majstori.

Redakcija koja ne samo da je rado primala „ja došao“ klince, nego je uglavnom od njih bila i sastavljena, bio je dečji program P3 TV Novi Sad. P3 se emitovao u tajm šeringu sa 3K TV Beograd, a program za decu četiri dana je išao iz Novog Sada, petkom ga nije bilo, subotom i nedeljom emitovali su Beograđani, Nataša i Manda. „Na metar od zemlje“ emitovalo se uživo, pola studio, pola prilozi, dan za danom nekih dve stotine polučasovnih termina i sa vrlo visokim rejtingom – klinci gledaoci koji su hteli da se pojave u „Hitiću dana“ čekali su i po dva meseca da dođu na red, a lista čekanja onih koji su ekipu pozvali u goste neretko je bila na više strana. (Kurioziteta radi, treba reći da je ova redakcija verovatno bila jedina redakcija dečjeg programa u svetu koja je kompletno lustrirana. Kada se na P3 dogodio narod u liku tada radikalskog praktikanta Milorada Crnjanina saradnici koji nisu otišli sami brzo su bili zamenjeni drugima i stavljeni na listu imena koja se u službenim prostorijama ne smeju izgovoriti, „Na metar od zemlje“ je naprasno postao „Zvrk“, a stare špice i arhiva bili su obrisani.)

Čvrsto novinarsko jezgro redakcije „Na metar od zemlje“ sastojalo se od Sanje koja tek što je završila srednju školu, srednjoškolski voditeljski kvartet Jelena, Mira, Vanja i Pera, voditeljski duo osnovaca koji su činile Adele i Jelena 2. Šta je sa tim svetom danas, petnaestak godina kasnije? Sanja Bošković je u međuvremenu uradila više medijskih projekata (među njima „Male ljude sa radija“ na Radiju 021), magistrirala radijsku produkciju, a može se naći i u impresu LINKa. Od ovog broja u LINKu je i Vanja Kovač, koja je novinar na RTV Delta. Jelena Jan je promenila nekoliko redakcija, sada je glavni i odgovorni urednik radio Mosta. Adela je u medijima povremeno, pre dve godine vodila je kviz na TV Novi Sad. Druga Jelena – sada Veselinov – i Pera nisu više u medijima, ali su tu negde – Jelena nastupa kao džez interpretator, a Pera je deo rok benda. Ukoliko se dohvatimo procentnog računa, videćemo da je zaraza medijskim virusom bila u visokom procentu neizlečiva.

Kakvi su klinci u redakciji?

Uglavnom nemogući. Kritikuju sve, a ne znaju ništa. Skloni da sami otkrivaju toplu vodu pa opeku i sebe i redakciju. Tvrdoglavi i uvereni da znakovi mamurluka koje pokazuju potiču od toga što su popili svu pamet sveta. Zapaljivi, nije loše da je negde u pričuvku stoji vatrogasni aparat.

Sa druge strane, imaju energiju koja zna da ponese celu redakciju, misle brzinom svetlosti, ništa im nije teško, mogu da pokažu da se u poslu može uživati onima koji su u to počeli da sumnjaju, ako misle da je neka ideja „trula“, neće se ustezati da to i kažu. Njihov će program uvek biti svež, inovativan, pun života, gledljiv.

Pazite kada vam klinac dođe u redakciju.

Pazite ga, mazite ga i – najvažnije – naučite ga svemu što znate. U vašem je interesu, jer – nemojte se mnogo iznenaditi ako vam vremenom postane glavni urednik.

A da student novinarstva, sa početka ovog teksta, ne bi bio prikraćen za odgovor, potpisnik ovih redova kaže da pojma nema šta da se radi.
A da se proba sa dolaskom u redakciju i onim „ja došao“?

Rastislav Durman

(izvor: LINK, decembar – januar 2006/2007)

Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i šef dopisništva Bete u Novom Sadu, takođe, smatra da nije problem u mladim novinarima koji žele da rade i da nešto nauče, nego u onima koji bi trebalo da ih nauče da se usavršavaju ceo život.

- U našim medijima postoji problem „uredničke ruke“. Odavno nisam čuo da bilo koji urednik, u bilo kom mediju, izdvoji vreme da sedne i objasni mladom novinaru šta je vest i kako se ona piše, iako bi posao urednika trebalo da podrazumeva ne samo slaganje vesti, nego i rad s neiskusnim članovima redakcije – kaže Gruhonjić.

– Mladi novinari nemaju naviku da rade na sebi, jer im niko nije rekao da treba da rade na sebi. U ovom našem haosu, ljudi koji su neobrazovani, a nemaju posla, dolaze u novinarstvo i čak završavaju kao urednici u tim takozvanim medijima. Kad sam pre 10 godina počeo da radim, ja sam imao dobrog mentora, jer je Beta uvek davala u zadatak urednicima i mentorski posao koji podrazumeva da te „za uši vuku“ dok ne naučiš kako se piše vest. Nažalost, u većini medija to nije slučaj, pa čak ima i toga da urednici zabranjuju novinarima da idu na treninge, jer su im, navodno, potrebni na radnom mestu.

Mitko Jakovlevski, koordinator Anemovog trening centra, ističe da kod nas ne postoji nasleđe u navikama edukacije niti svest o tome da ona uslovljava kvalitetan rad.

– Nažalost, u Srbiji je novinarstvo ponižena i malo plaćena profesija. Zato često na kursevima čujemo „neću ja za te pare koje primam da radim to sve što vi meni kažete da treba da radim“ – objašnjava Jakovlevski.

– Činjenica je i da je Srbija jedna od retkih zemalja u svetu gde svako može da postane novinar i oni koji se zaposle ne osećaju potrebu za dodatnom edukacijom. Što se tiče otpora urednika, mislim da je to zato što su novinari generalno sujetni i teško podnose da oni s kojima rade znaju više nego oni. Ponekad, međutim, nije u pitanju samo lična odluka urednika da svoje novinare ne puste na neki seminar, već se, u zavisnosti od tematike seminara, postavlja i pitanje interesa nekih medija.

Aleksandar Đorđević, savetnik za štampu i informisanje u Delegaciji Evropske komisije u Beogradu kaže da, kad su u pitanju seminari i obuka o Evropskoj uniji, njenoj strukturi i politici, problem nastaje, uglavnom, s manjim lokalnim medijima.

– Kad se pozivaju lokalni mediji, teme obuke moraju na neki način da budu prilagođene, u zavisnosti od toga kakav interes taj novinar ima da učestvuje, odnosno šta je interesantno za njegov lokal – kaže Đorđević.

– Činjenica je da u malim medijima jedan čovek dnevno pokriva više događaja, ali postavlja se pitanje da li je važnije preneti izveštaj s konferencije za štampu lokalnog odbora ove ili one stranke ili novinar može više da doprinese u svom mediju ako na nekom seminaru sazna šta Evropska unija radi u njegovom kraju, pa posle iz toga izvuče i razvije niz lokalnih tema.

Prema iskustvu Saše Lekovića iz Mediacentra Sarajevo, i u Bosni i Hercegovini, većina urednika nije zainteresovana da šalje novinare na dodatnu edukaciju iz nekoliko razloga. Mnoge redakcije su male i siromašne, pa urednici ne žele da se odreknu novinara, čak ni na kratko. Osim toga, neki urednici ni sami nisu dovoljno profesionalno edukovani, pa ne razumeju potrebu stalnog dodatnog obrazovanja. Drugi opet vrlo dobro znaju da je edukacija potrebna za profesionalno usavršavanje, ali žele da budu okruženi novinarima koji znaju manje od njih i nisu im profesionalna konkurencija. Osim toga, primarna, informativna uloga medija u društvu zamenjena je zabavnom funkcijom i neodgovornošću, pa profesionalno usavršavanje ne podrazumeva i profesionalno napredovanje.

Novinari koji su raspoloženi da pričaju na temu dodatne edukacije, uglavnom, jesu oni koji su sami vrlo angažovani i spremni da učestvuju na seminarima i radionicama. Kao razlog što ponekad moraju da propuste priliku i odbiju poziv navode isključivo nedostatak vremena. Oni koji nisu nikad učestvovali u nekom obliku dodatnog obrazovanja ne objašnjavaju mnogo razloge i tvrde, uglavnom, da nisu nikad ni bili negde pozivani.

Mirjana Raković, novinarka TV Šumadija iz Kragujevca, kratko je u tom poslu, ali kaže da je dosad na seminare išla isključivo dok je bila student.

– Imam utisak da smo mi ovde nekako izolovani i do nas kao da ne dopiru sve informacije. Slabo dobijamo pozive. Moguće je da kolege iz većih gradova imaju više kontakta s onima koji organizuju dodatnu edukaciju. Sigurna sam da bi, kad bi nam se ukazala prilika, većina kolega pohađala seminar.

Mirjana Ranković-Luković, novinarka TV Čajetina, kaže da su novinari s te televizije već više puta išli na seminare o različitim temama i da za tako nešto uvek mogu da nađu vremena. Ponekad se dešava da zbog obaveza koje imaju na poslu moraju nešto da propuste, ali to je isključivo, tvrdi ona, zbog toga što su tada zauzeti.

Novinar somborske televizije „Spektar“ Nikola Živanović kaže da ide na seminare i radionice, s vreme na vreme, ali ne baš često. I on navodi problem vremena kao razlog zbog kog su on i njegove kolege prinuđeni da ponekad ne odgovore na poziv. Kaže i da je nezgodno što se seminari obično održavaju vikendom, a to su upravo oni retki dani kad novinari mogu da predahnu.

Novinar televizije „Soko“ iz Soko Banje Dejan Pejović takođe tvrdi da on i njegove kolege idu na treninge. Po njegovim rečima, svi su iz redakcije već bili na nekoj obuci. Redakcija ima sluha za dodatno obrazovanje novinara, ako se baš desi da su oboje koji rade u istom sektoru dobili poziv, onda jedan mora da ostane u redakciji. Samo u tom slučaju ljudi su sprečeni da idu na seminar.

Nadežda Stojanović, novinarka RTV „Caribrod“ iz Dimitrovgrada, kaže da su u njenoj redakciji odavno shvatili da je stalna edukacija neophodna, jer se način rada stalno menja i novinari moraju da se prilagođavaju tim promenama. Kao pozitivan primer dodatne edukacije u kom je učestvovala ova televizija, navodi i nedavnu radnu posetu velikog dela redakcije bugarskoj televiziji BTV. Jedini koji nisu učestvovali bili su oni koji su sprečeni iz porodičnih razloga.

Komentari novinara i iz drugih zemalja regiona su slični. Dame Antov, koji je donedavno radio kao novinar na frankofonoj televiziji „Kanal 4“ u Makedoniji, kaže da je uvek rado išao na seminare, posebno regionalnog karaktera. Jedina prepreka za odlazak na neku dodatnu edukaciju bila je, kako kaže Antov, ponekad, sama urednica koja je bila ljubomorna na mlade novinare koji dobro govore francuski, jer su oni bili ti koje je Ambasada Francuske uvek pozivala na seminare.

Adisa Ajdaslić i Dino Durmić, novinari RTV Tuzlanskog kantona, kažu da je u njihovoj redakciji prepoznato da je neopterećujući oblik edukacije veoma koristan.

– Relativno sam čest učesnik seminara – kaže Adisa. – Tema seminara utiče na to da li ću aplicirati. U mom radnom okruženju, valjda zbog dobrog odnosa s urednicima, dosad su udovoljavali mojim zahtevima, kad je razlog odsustva bio odlazak na seminar. Ali moram da priznam da me niko nije ni baš vukao za rukav. Sama sam pronalazila pozive ili su mi stizali na privatni mejl. Međutim, mnoge kolege očekuju da ih neko zove, plati odsustvo, dnevnice i još da je, po mogućstvu, lokacija seminara egzotična. To ukazuje na neke drugačije želje, ciljeve i očekivanja.

– Ja seminare i treninge ne izbegavam – kaže Dino. – Kad god sam bio u prilici, a nisam imao puno obaveza u redakciji, aplicirao sam za seminare i na većinu sam i pozvan. Urednička politika moje kuće je takva da nikad nisam nailazio na otpor prilikom odlazaka na treninge.

Kao i novinari, i urednici voljni da razgovaraju na ovu temu uglavnom su oni koji rado šalju kolege na usavršavanje. Jedan od njih je i Miroslav Nackov od nedavno glavni i odgovorni urednik RTV „Caribrod“ iz Dimitrovgrada koji je i sam OEBS-ov trener.

– Mislim da je jedan od mojih osnovnih zadataka da forsiram ljude da idu na edukaciju. Osnovni razlog tome jeste rezultat jednog istraživanja Cesida i OEBS-a koje je pokazalo da je među novinarima jako prisutna autocenzura. Primećujem određenu pasivnost. Kod nekog je to iz ličnih razloga, a kod nekog zbog previše samopouzdanja. Imam utisak da bi i ovi drugi rado išli, ako bi se ta fraza „dodatna edukacija“ nekako preformulisala – smatra Nackov.

Iako je novinarka s TV Čajetina navela da su kolege s njihove televizije učestvovale povremeno na treninzima, glavni i odgovorni urednik te medijske kuće Marko Slović smatra da se njima ne pruža dovoljno prilike. On ima utisak da ih neki pozivi zaobilaze i želeo bi da mediji u Čajetini učestvuju mnogo više u raznim vrstama dodatne edukcije.

– Imamo i finansijske mogućnosti i dovoljno ljudi za pokrivanje rasporeda. Osim toga ima ovde više televizija i sigurno bi svi želeli da učestvuju. Očekujemo da nam se organizatori treninga o različitim temama više javljaju.

Svetlana Kojanović, glavni i odgovorni urednik TV Čačak, tvrdi da je ta medijska kuća jedna od najaktivnijih TV stanica kad su u pitanju treninzi u svim oblastima. Zainteresovani su svi – od novinara i kompletnog tehničkog osoblja, pa do zaposlenih u marketingu, producenta, urednika i same glavne urednice.
Šef redakcije na TV Trstenik Danijela Jovanović takođe tvrdi da ta kuća ne spada u one koje sprečavaju novinare da idu na seminare.

– Slali smo ih i na više dana, uglavnom na seminare Anema i B92. Pre sedam godina bila je ovde organizovana i BBC škola televizijskog novinarstva i mogu da kažem da su je pohađali gotovo svi, kako novinari, tako i montažeri i snimatelji. Redakcija ima sluha, a ljudi koji ne učestvuju u nekim oblicima dodatne edukacije jesu oni koji nemaju vremena iz ličnih razloga, najčešće zato što imaju malu decu i ne žele da ih ostavljaju na duže.

- Ovde na treningu, uče nas kako se vozi najnoviji model Ferarija, a onda se vratim u svoju stanicu u kojoj me čeka polovni Fića koji se raspada – jedan od polaznika Irex-ove letnje škole u Kotoru, 2001.

Dva razloga i problem

Dr Dubravka Valić Nedeljković

Naša iskustva ukazuju na to da postoje dva ključna razloga zbog kojih novinari izbegavaju treninge.

Prvi razlog jeste to što urednički kolegijum neće da izdvoji osobe koje će više od jednog dana provesti na nekom treningu, pre svega zato što zapošljavaju malo osoba u elektronskim medijima i nečije odsustvovanje s posla preti da naruši dnevni raspored u redakciji. Takođe, ne bi trebalo zanemariti i činjenicu da određeni broj urednika i vlasnika medija smatra da se na treninzima ništa ne nauči. Na žalost, neki smatraju da je bolje držati novinare pod kontrolom na taj način što im ne treba dati šansu da razmene iskustava sa kolegama, da nauče šire da posmatraju događaje, pojave i osobe iz dnevnopolitičke prakse, čime im uskraćuju dosezanje sigurnosti u odlučivanju i radu koju daju na treninzima stečena profesionalna znanja.

Drugi razlog, leži u samim novinarima. Dok mlađe osobe, koje su već prošle neki trening, vrlo rado odlaze ponovo i uključuju se u razne projekte, osobe koje iz ličnih razloga u mlađim godinama nisu imale mogućnost da odu na neku dodatnu edukaciju, u srednjim godinama imaju neku intimnu zadršku i plaše se, na primer, da će biti najstariji u grupi. Takođe, nedovoljno poznavanje engleskog jezika često je smetnja novinarima da učestvuju na treninzima koje vode stranci. Valja naglasiti i to da su u jednom periodu naše medijsko tržište preplavili raznorazni medijski treninzi više ili manje kompetentnih osoba i organizacija, te su se mnogi novinari poučeni lošim iskustvom odlučili da više ne prihvataju pozive na bilo kakvu edukaciju. Neki od njih to čak smatraju gubljenjem vremena i pristaju da idu na obuku samo ukoliko su za to plaćeni! Znanje ne smatraju dovoljnom nadoknadom za „izgubljeno“ vreme.

Treći problem jesu sami urednici koji neće da idu na edukaciju, zato što smatraju da su oni iznad nivoa treninga koji se trenutno nude. Opravdanja nalaze najčešće u prezauzetosti dnevnim operativnim poslom. Nasuprot rečenom, ukoliko trening vode stranci, pre svih BBC-jevi treneri, tada je već stvar prestiža da se na njemu i oni pojave.

Naravno da nemam ništa protiv stranih trenera, na kraju i sama sam učila od mnogih. Međutim ne bi trebalo zanemariti činjenicu da je novinarstvo uslovljeno pre svega jezičkim i kulturnim kontekstom, te shodno tome domaći medijski treneri su nezamenljivi, ukoliko su dobro obučeni za taj posao i imaju međunarodne sertifikate.

Bojana Janjušević

(preuzeto iz časopisa Link)

U 21. veku mišljenje da novinari treba da imaju univerzitetsko obrazovanje je prihvaćeno u celom svetu. A kada je reč o našem regionu, na primer Hrvatsko novinarsko društvo od 2001. godine više ne prima u članstvo novinare koji nemaju fakultetsku diplomu, a Ministarstvo nauke je odobrilo dvogodišnji program novinarstva za studente koji su završili dve godine nekog drugog fakulteta (prema “Obrazovanje za medije“, Centar za profesionalizaciju medija, Beograd 2006.)

Kada govorimo o fakultetskom obrazovanju za novinara to ne podrazumeva da novinar mora nužno da završi studije novinarstva, medija ili komunikacije. Novinarstvom se odlično može baviti i neko ko završi neki drugi fakultet – na primer verovatno je da će dobar poznavalac filma, sa diplomom Fakulteta dramskih umetnosti i dobro razvijenom novinarskom tehnikom pisati odlične filmske kritike ili da će se novinskom rubrikom o stanju u privredi odlično baviti ekonomista.

Mnogi novinari napominju da novinarstvo čini praksa – iskustvo koje se stiče radom u redakciji i na terenu.

Ipak, bez kvalitetnog obrazovanja i široke opšte kulture novinar može doći u poziciju da bude nazvan univerzalnom neznalicom. Zato dobri novinari odabiraju oblast o kojoj će izveštavati i stalno usavršavaju svoje znanje o njoj, te se ne dovode u situaciju da danas izveštavaju o poplavama u Banatu, a sutradan o odlukama koje donesi Savet bezbednosti UN. Ipak, i to se dešava, zato treba biti spreman na sve – imati široko opšte obrazovanje, a još važnije od toga – veštinu da brzo saznamo ono što se od nas traži, zato se kaže da novinari ne moraju da znaju sve, ali moraju da znaju ko zna.

Gde se sve moze studirati novinarstvo?

Novinarstvo se u Srbiji može studirati na ukupno 11 fakulteta – 5 državnih i 5 privatnih.
Osnovne akademske studije novinarstva ostvaruju se na pet državnih fakulteta:

Fakultet političkih nauka u Beogradu – www.fpn.bg.ac.yu,
Filozofski fakultet u Novom Sadu – www.ff.ns.ac.yu
Filozofski fakultet u Nišu – www.filfak.ni.ac.yu
Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici – www.filozofski-pr.com
Na državnom Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja (www.dif.bg.ac.yu) u Beogradu postoji smer Sportsko novinarstvo.

Privatni fakulteti na kojima možete studirati novinarstvo su:

Fakultet humanističkih nauka u Novom Pazaru – www.uninp.edu.yu
Fakultet za kulturu i medije u Beogradu – Megatrend univerzitet – www.megatrend-edu.net
Fakultet za medije i komunikacije – Singidunum univerzitet u Beogradu www.fmk.singidunum.ac.yu Akademija lepih umetnosti u Beogradu – www.alu.edu.yu
Fakultet za ekonomiju i političke nauke Braća Karić

Prema istraživanju koje je sproveo Institut društvenih nauka nastavni programi novinarstva u proseku imaju 54% opšteobrazovnih nastavnih jedinica, dok stručni sadržaji i aktivnosti čine 46% programa. Ubedljivo najviše opštih predmeta ima na Fakultetu političkih nauka (70%), a najmanje na novosadskom Filozofskom (40%) i u Nišu (43%).

Kako upisati novinarstvo?

Za studije novinarstva postoji veliko interesovanje, kako na državnim, tako i na privatnim fakultetima. Studije novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka postoje već 35 godina. Ove godine ukupno je primljeno 160 studenata (40 na budžet i 120 samofinansirajućih), a a prijavilo se 236. Školarina za prvu godinu iznosi 98 000 dinara.

Prijemni ispit za studijski program osnovnih akademskih studija novinarstva i komunikologije na FPN-u sastoji se od testa koji sadrži:
1. 30 pitanja iz predmeta Srpski jezik i književnost
2. 20 pitanja iz predmeta Sociologija
3. 10 pitanja iz predmeta Ustav i prava građana

Kad su u pitanju privatni fakulteti, na primer Megatrend Univerzitet na svoj Fakultet za kulturu i medije upisuje 115 samofinansirajućih studenata, na smerove: Menadžment u kulturi, Menadžment u medijima, Novinarstvo i Odnosi s javnošću. Cena je 1500 evra, a prijemni ispit testira opštu kulturu i pismenost. O detaljima za prijemne ispite i načinu upisivanja ostalih fakulteta možete se obavestiti putem gornjih linkova, ova dva smo uzeli samo kao primer.

Na kojim sve radnim mestima mogu raditi novinari?

Pored klasičnih radnih mesta u medijima – na televiziji, radiju i u novinama, postoji još mnogo različitih oblasti u kojima novinari mogu raditi. Budući studenti novinarstva često zaboravljaju jedno od najstarijih novinarskih radnih mesta – novinsku agenciju, ali i jedno od najnovijih – internet sajtove i portale. U svim ovim medijima novinari imaju mnogo prilika da razvijaju svoju karijeru – u različitim redakcijama (od politike, ekonomije, kulture i zabave do sporta i tehnologije) i na različitim pozicijama (reporter, fotoreporter, kolumnista, urednik, intervjuer, kritičar…)

Pored klasičnog rada u medijima novinari se često bave radom sa medijima, pa su tu najpopularniji odnosi sa javnošću. Takođe, novinari se mogu baviti i istraživanjem javnog mnjenja, marketingom, proveravanjem činjenica (fact checking), pronalaženjem vrednih izvora informacija, i drugim poslovima za koje su ključne veštine komunikacije.

Utisci sa Job Shadowing-a

Marija Gavrilov iz Kikinde, učenica trećeg razreda gimnazije i mlada novinarka, provela je jedan radni dan u redakciji NIN-a sa glavnim urednikom tog magazina, Slobodanom Reljićem.

Evo njenih utisaka:

Upoznala sam, tačnije provela sam neko vreme sa jednim od najpoštovanijih novinara u Srbiji. Bavim se novinarstvom oko dve i po godine, ali, današnji sastanak i današnji dan je bio jedno posebno, kompletno iskustvo… Prvo sam upoznala urednicu Mingla, Draganu. Ona je bila moj vodič kroz Beograd, do redakcije magazina “NIN” (za koji, kao što pretpostavljam da znate, pišu mnogi poznati pisci i novinari) gde sam imala sastanak sa jednim od glavnih ljudi tog časopisa, tačnije – šefom *urednikom. Dobila sam priliku da vidim kako je biti “pravi” novinar, jedan od glavnih u medijskom svetu… Sastanci, pisanje, razmišljanje, stres… Ali, setite se da kada volite svoj posao (čitaj: da radite nešto), koliko god on stresan bio, uživaćete kada se sav težak rad “pretvori” u poštovanje koje vam ukazuju, prijatelje koje steknete, nagradu koju osvojite. I nema boljeg osećaja od toga… Kada znaš da si uspeo/la.

Marija Gavrilov

(tekst preuzet sa www.mingl.org)