O odseku

Šta traži moderno novinarstvo?

 Prosledi ⋅  Odštampaj

Najmlađi odsek ustanovljen na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu naredne nedelje svečano će obeležiti izlazak prve generacije studenata i četiri godine od osnivanja.

Prva generacija studenata žurnalistike upisana je na Univerzitet u Novom Sadu školske 2004/05. godine na Odsek za medijske studije, koji je te godine osnovan na Filozofskom fakultetu. Program je odmah koncipiran u skladu s reformom koju predviđa bolonjski proces. Ove školske godine, tokom drugog semestra, ceo Filozofski fakultet, a samim tim i Odsek za medijske studije, dali su svoje studijske programe na akreditaciju, prikazavši ih po određenim standardima. U podacima o međunarodnoj usaglašenosti studijskih programa Odsek za medijske studije Filozofskog fakulteta našao je vrlo visok stepen koncepcijske podudarnosti s Fakultetom za novinarstvo na Moskovskom državnom univerzitetu – jednoj od vrlo uglednih studijskih grupa žurnalistike, te sa Sofijskim univerzitetom i Univerzitetom u Berlinu.

– Da bi ovladao odgovarajućim akademskim i stručnim znanjem, da bi ovladao veštinama i tehnikama koje su nužne za obavljanje novinarskog posla i stekao određene kreativne sposobnosti, a da bi istovremeno objektivno informisao o vrlo različitim sferama društvenog života, novinar mora imati ono što se u najširem smislu kaže široku i dobru opštu kulturu. Da bi se to postiglo, u studijskom programu žurnalistike zastupljeni su predmeti vrlo različitih struka. Naravno, ne očekujemo da će nakon toga oni biti potpuno kompetentni za sve oblasti. Znači, postoje osnovi prava, sociologije, filozofije… Osnovi ekonomije su obavezan predmet. Studenti žurnalistike sigurno neće biti ni pravnici, niti se za to školuju, ali moraju imati taj minimum znanja. To smo uradili i, recimo, s predmetom koji je potpuno nov u studijskim programima novinarstva – osnove ekologije i zaštite životne sredine – kaže u razgovoru za Magazin prof. dr Vera Vasić, koordinatorka Kolegijuma Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

S obzirom na to da je u novinarskoj profesiji etika vrlo bitna, na koji je način ona provučena kroz obrazovni program?

Novinarska etika je obavezan predmet i to već na prvoj godini studija. Predmet novinarska etika, naravno, ima temelje u etici uopšte, a nastavu drže kolege s Odseka za filozofiju. U celom studijskom programu etika se višekratno ponavlja, u svim uže stručnim predmetima. Onda, studenti imaju posebno predmet medijska prava. Bez toga taj program ne bi zadovoljio svoje uslove. Naravno, to se stiče kroz uže stručne predmete, ali neki osnovni principi etike daju se već na prvoj godini, sagledani iz ugla struke, i mislimo da je to dovoljno.

Kako ste na ovom odseku “pomirili” teoriju i praksu, s obzirom na važnost prakse za buduće novinare?

Mislim da je to zaista vrlo dobro rešeno. Nijedan uže stručni predmet nije dat samo u jednom obliku, postoje predavanja, vežbe i novinarske radionice. Ako saberemo broj časova vežbi i novinarskih radionica, tada je taj stručni, aplikativni deo veći od broja časova predavanja. Pored toga, od petog semestra studenti idu na redovnu studijsku praksu u medije. Uslov da bi išli na praksu jeste da su položili predmet iz te vrste novinarstva. Na časovima vežbanja i časovima novinarske radionice studenti moraju da urade vrlo veliki broj priloga. Stalno pišu – u štampanom mediju, rade radijske i televizijske priloge, to je sve prilagođeno određenom nivou od prvog do poslednjeg časa. A mislim da se to i vidi – da studenti žurnalistike u Novom Sadu već sada učestvuju u medijskoj slici Novog Sada. To se vidi po tome što su neki naši studenti već angažovani s preporukom ili su se lično angažovali u nekim štampanim medijima, što se, po pravilu, dešavalo nakon toga što su ti studenti bili tamo na studijskoj praksi. S druge strane, postoji časopis “Kod” koji izdaje Odsek za medijske studije i koji nastaje kao rezultat jednosemestralnog rada. Broj priloga u “Kodu” ipak pokazuje da imaju puno posla. Zatim, rade radijske priloge. Kao rezultat sporazuma između Radio-televizije Vojvodine i Filozofskog fakulteta proizašla je i emisija “Dekodiranje” – 22. maja biće tačno godinu dana kako se emituje, u trajanju od pola sata. Ko god se razume u novinarstvo, zna da to nije malo.

Očekujete li da će te generacije žurnalista koji će izaći s fakulteta, a bez obzira na to u kom će roku diplomirati, imati ozbiljnu šansu na tržištu rada?

Broj studenata se formira na osnovu odluke koju donosi republičko ministarstvo na predlog odgovarajućih univerziteta. Formira se na osnovu većeg ili manjeg poznavanja potreba tržišta. Broj novoosnovanih studijskih grupa žurnalistike ili novinarstva je u porastu. To je jasno. Međutim, svi koji završe žurnalistiku, bilo u Novom Sadu, Beogradu ili dalje, ne rade isključivo i samo kao novinari. Očigledno postoji potreba za osobama koje obavljaju neku vrstu poslova odnosa s javnošću, zatim čitav niz poslova u velikim firmama gde treba neko ko će davati obaveštenja ili voditi neka interna glasila, pripremati veb stranice određenih firmi… Pretpostavljam da će se određen broj studenata i tako zaposliti.

Većina novinara koji rade danas u medijima ima neko formalno obrazovanje, ali nisu završili žurnalistiku.

Naravno, nikad u novinarstvu neće raditi samo oni koji su diplomirali novinarstvo. Biće i pravnika, ekonomista… Moderno novinarstvo traži i uže stručno poznavanje određene oblasti. Uloga novinara sve više se svodi na to da on sâm bude dobro obavešten. Ima, i uvek će biti, novinara koji će biti komentatori i analitičari. Nisu sve novine dnevne, imate nedeljnike, mesečnike – ali tamo ne rade novinari početnici. To ipak ide s godinama. Vi morate znati da obavestite korektno, na način koji zadovoljava sve etičke principe, a to znači da budete objektivni, da budete dobro obavešteni. Možete imati svoj stav, ali taj stav ne sme biti na iskazan taj način u vašoj vesti.

Uvek će biti ljudi koji će u toku nekih drugih studija otkriti da ih više interesuju mediji i da će pokušati da se tu okušaju, ali ne treba potceniti veštine koje studenti novinarstva stiču na studijskim programima. Vesti se sve brže pišu. Znati napisati vest, znati napisati izveštaj – to je ipak i usvajanje nekih tehnika. I mnogo je lakše nekoga ko je na svom studijskom programu morao da uradi toliko priloga za sve vrste novinarstva onda dalje profilisati, nego imati početnika novinara koji na svom studijskom programu nikad ništa nije pisao.

Koliko su novinari u Srbiji danas pismeni?

Reč pismenost primenjuje se nekad u vrlo uskom smislu – vezuje se samo za poznavanje pravopisnih pravila. Međutim, pored pravopisnih pravila – što je obaveza svakoga ko maturira i završi osnovnu školu, i to ne bi trebalo da se dovodi u pitanje – reč “pismenost” može se mnogo šire primeniti: na način izbora odgovarajućih reči i, pogotovo, na organizaciju rečenice. Zaista, nažalost, najveći broj naših savremenih medija, i što je specifično – sve više štampanih, ali i radijskih i televizijskih u nekim emisijama, ima problem s tekstom. Radijski i televizijski imaju i problem s prozodijom. Upravo stoga na studiju žurnalistike obavezan je predmet dikcija.

Koje vas greške ili lapsusi posebno iritiraju u domaćim medijima?

Mislim da su novinari vrlo često pasivni i prihvataju informaciju koju im neko prosleđuje, ne priznajući da nešto sami ne razumenju i da samim tim tako nedovoljno poznatu informaciju onda prosleđuju čitaocima. Kad pogledate terminologiju koja se sada javlja, mediji su vrlo često direktni posrednici u tome. Nisam uopšte protiv stranih reči, ali je nekad to potpuno nepotrebno. Pre neki dan pisalo je agrobiz, “dodeljene nagrade u agrobizu”, znači – agronomija, poljoprivreda, biznis. Ili, grinfild investicije, što, zapravo, znači izgraditi nešto iz temelja. Nema razloga za biznis inkubatorima na taj način. Može novinar i da pita nekoga šta nešto znači kad mu daje neku informaciju.

Da li i koliko taj jezik u medijima, u novinarstvu, utiče na razvoj samog jezika?

Svakako da utiče. Pre svega, utiče na strukturu leksikona. U jeziku je normalno pomeranje u strukturi leksikona – neke reči se povlače, nove se usvajaju, to nije ništa novo. Ali, mogla bi da bude veća opreznost prilikom upotrebe nekih reči. Mnogih reči. Tu mislim da savremeno, a pogotovo štampano novinarstvo ima dve inovacije. Jedno je inoviranje leksikona primanjem reči iz engleskog jezika, bez ikakve adaptacije i, očigledno, bez poznavanja sadržaja te reči, značenja te reči u engleskom jeziku. Mi ne znamo šta to znači u engleskom jeziku, zato i ostavljamo, zato i ne možemo da nađemo prevodni ekvivalent. Potpuno nepotrebno zamenjivanje jednih reči drugima, zato što se misli da i najmanji pomak u sadržaju mora dobiti novu reč. Uvek reči s vremenom menjaju svoje sadržaje. S druge strane, imate dosta jaku pojavu žargonizama, i to ne samo u onome što se zove tabloidna štampa. Pogotovo što je taj stepen pejorativnosti i nekorektnog govora, neprihvatljivog govora isuviše velik. Imate onda zastupljenost nekih regionalizama i dijalektizama, koji mogu da imaju određeni stilski naboj, ali ne možete pomiriti jedan tekst koji naporedo ima i žargonizme i dijalekatsku reč i najnoviji anglicizam koji niste uspeli prevesti.

Hoće li obrazovanje novinara, na neki način, uskladiti te tokove u jeziku?

Mi pokušavamo. Ne kažem da ćemo uspeti.

Tehnička opremljenost

Odsek za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu odlikuje i dobra tehnička opremljenost, u smislu da zadovoljava potrebe nastave. Tako postoje dva studija koja su primarno namenjena studentima žurnalistike – studio za radijsko novinarstvo, koji ima montažni deo i gluvu sobu i gde se mogu snimati, produkovati i obrađivati prilozi, kao i televizijski studio, koji ima montažni deo, tako da studenti u svom studiju montiraju priloge. Takođe, uz nastavnike i saradnike, za ove potrebe angažovane su i uže stručno obrazovane osobe.

J. Paklar

Tekst je preuzet sa sajta Građanskog lista.